U velikoj sali Studentskog kulturnog centra sinoć su se okupili ljubitelji poezije. Povod je bio pesničko veče Pero Zubac: Razgovori sa Gospodinom, održano u okviru ciklusa Naši savremenici. Zapravo, Pero Zubac i Miloš Zubac priredili su beogradskoj publici nezaboravno poetsko-muzičko veče. Poezija i zvuci gitare razgalili su duše prisutnih. Domaćin večeri bila je Vesna Kapor.
Za sve su krive „Mostarske kiše“. Pero Zubac, veliki pesnik koji je obeležio jugoslovensku poeziju, u moj život je oduvek dolazio sa zakasnelim prolećem i mirisom lipa. Nekada u Vrbasu, na Festivalu poezije mladih, večeras u Beogradu, koji je najlepši grad upravo zato što još uvek ume da priredi pesničke večeri za pamćenje.
Ovakvi književni susreti uvek me uvere u to da u svetu nije prevladala praznina i da postoje ljudi koji umeju da osete drugo biće, lepotu duše, kao i duboka i nevidljiva unutarnja pomeranja. Pero Zubac je pesnik sa dušom u očima. Dok ga slušate, sve u vama se posloži na svoje mesto, pa shvatite da vaše borbe nisu ni pogrešne, ni suvišne, ni uzaludne. Pogrešno i suvišno jeste sve ono što nam se danas nameće kao novi sistem vrednosti zasnovan na spoljašnjosti, kratkoročnosti i drugim trivijama. Naposletku, shvatite da je svet izokrenut naopačke i da je sasvim u redu da mu ne dopustite da se useli u vas. Uostalom, mi bez sveta ionako možemo, ali svet bez nas ne može.
I zato, kad god vam se učini da ste zalutali došavši na ovu planetu i da ništa ne razumete, vratite se poeziji, vratite se ovakvim pesnicima – oni su poslednji branitelji lepote, smisla i nade.
Kako je Pero Zubac sinoć rekao: ,,Svako ostavlja trag koji mu je dat da ostavi – samo ako ima šta da ostavi“.
