Mi koji smo rođeni krajem osamdesetih godina nasledili smo od prethodnih generacija nostalgiju za prohujalim vremenima. Iako su priče o tim vremenima ličile na mitove i legende, poverovali smo u njih jer smo se zaljubljivali u tadašnju muziku, filmove, književnost, modu… Zapravo, mnogi od nas su zaljubljeni i danas. Tako smo, pre svega nesvesno, ugradili u živote najlepše segmente prošlosti koja nikada nije bila naša i napravili smo bogate i raskošne mikrokosmose u kojima nema mesta za neukus, glupost i kič. Priznajem – s godinama nam je sve teže da ih sačuvamo, a sa odlascima onih koji su i sami postali legende – čini se da je još teže – zato što na vidiku ima sve manje velikih duhova.
Sećanje na Minju Subotu
Prošlo je dve godine otkad nas je napustio Minja Subota. Najtalentovaniji inženjer elektrotehnike. Najšarmantniji jugoslovenski voditelj. Urednik Muzičkog tobogana. Kompozitor besmrtnih pesama. Junak našeg detinjstva. Zaljubljenik u fotografiju. Autor izložbe Deca su ukras sveta.
Pre nekoliko godina imala sam priliku da ga upoznam. Povod su, naravno, bile knjige. Tad sam se još jednom uverila u to da su veliki ljudi oni koji ovaj svet čine lepšim i bogatijim zato što smatraju da je to najvažniji zadatak svakoga od nas. Kada je objavio knjigu, pronašao me je na Sajmu knjiga i poklonio mi je primerak sa posvetom. Tada je nastala ova fotografija.
Beograd je bio bogatiji i lepši dok smo na njegovim ulicama mogli da sretnemo Minju Subotu. I danas pamtim sliku tople prolećne večeri u čuvenom Proleću: Minja sedi u bašti, elegantno obučen kao uvek, posmatra prolaznike, na stolu ispred njega stoji čaša belog vina. Tada sam pomislila kako je očigledno da je on izdanak nekog drugog vremena – maniri i gospodstvenost su ga odavali.
I tada sam znala, i danas znam da je sve što je on uradio (po)ostalo naše kulturno nasleđe, ali i simbol jednog vremena. I tog i ovog 17. septembra slušala sam Pesmu lutalice i Pođimo žnjeti žito.
