Sergej Jesenjin – sto dvadeset devet godina od rođenja pesnika obeležavamo njegovim stihovima i autobiografijom, koju je napisao 4. aprila 1925. godine.

 

Sergej Jesenjin – sto dvadeset devet godina od rođenja
Sergej Jesenjin

Šagane moja

Šagane moja, ti, Šagane draga,
valjda zato što severnjak ja sam,
pričaću ti polja puna klasja
ražnih polja talasanja blaga.
Šagane moja, ti, Šagane draga!

Valjda zato što severenjak ja sam,
u nas luna lepša je i šira,
i ma kako divan bio Širas,
za rjaznske ja širine glasam,
valjda zato što severnjak ja sam.

Pričaću ti polja puna klasja.
Od raži su uvojci mi plavi,
ti ih samo oko prsta savij –
ne boli me, nit ću pustit glasa.
Pričaću ti polja puna klasja.

Ražnih polja talasanja blaga
ti po mojim vlasima nasluti.
Smej se, šali, draga, al’ prećuti
sve gde vidim kako mesec draga
ražnih polja talasanja blaga.

Šagane moja, ti, Šagane draga!
Znam devojku u kraju mojemu,
na te strašno nalik je u svemu,
možda mišlju sada za mnom traga…
Šagane moja, ti, Šagane draga!   
 

(Preveo Nikola Bertolino)

 

Takve lepotice ne videh u životu

Takve lepotice ne videh u životu.

Samo u dušu ja sakrijem sve to.
I tako dobro čuvajuć’ toplotu
moju mladost ti ponavljaš, eto.

Ti – moje si različkovo slovo.
Voleću te dok na svetu trajem.
Ima li o kravi nešto novo,
il’ slamnu tugu čupka i ne haje.

Ja volim kad peva tvoja duša.
Ona me isceli dečjim snom.
Da l’ se još osipa oskoruša
pod onim našim belim prozorom.

Uz kudelju čega se mati seti?
Zauvek iz sela odoh setna lica.
Znam, purpurna će mećava naneti
lišće sve do vrha stepenica.

Znam nema više suza, presta
sve, sem nežnosti iz tija.
I kapija ko pognuta nevesta
uz koju pas skitač zavija.

Ne treba se vraćati zaista.
Zato vijori pre pravoga dana
ko ljubav, tuga, i ko radost čista
tvoja lepa rjazanska marama.

(Prepevao Slobodan Marković)

 

Pismo majci

Jesi l’ živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
ona čudna svetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratit’ ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me kao pre osam ljeta.

Nemoj budit’ odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

(Preveo Dobriša Cesarić)

 

 

Ne žalim, ne zovem, ne plačem

Ne žalim, ne zovem, ne plačem.
Sve će proći ko s belih jabuka pra’.
I venenja zlatom obuhvaćen
mlad nikad više neću biti ja.

Ti sada nećeš tako dalje tući,
srce, dirnuto zimom tom.
Niti ću bosonog ikad ući
u brezovinu ko u sanjan dom.

Duh skitanja, sve ređe, sve ređe
oživljava usta mojih žar.
Iščezlo je svežine one pređe,
osećanja i pogleda čar.

Skupljim sam se prohtevima dao.
Živote moj, šta se s tobom zbi.
Ko na riđanu da sam projahao
U proleću davnom da l’ si ti?

Svi smo prolazni u životu ovom.
S klenova lista tiho bije med.
Primi i ti sa nežnim blagoslovom
svemu što cvalo da je mreti red.

(Prepevao Slobodan Marković)

 

Podražavajući pesmu

Pojila si konja iz šake na vezi.
Lomile se grane u ribnjaku brezi.

Gled’o sam s prozora u maramu plavu.
Dirao ti vetar glavu kovrdžavu.

I dok tako strujanje u ribnjaku peni
da ti otkinem poljubac prohtelo se meni.

Lukava osmeha, još me vodom skvasi,
i zveckajuć’ pritom odgalopirala si.

Sunčanih dana niti vremena premoste.
Videh pored prozora na sahranu te nose.

Uz plač opela pod kadionicom stalno
ko da sam raskovan zvon slušao pečalno.

(Prepevao Slobodan Marković)

~

Poslednja Jesenjinova autobiografija

Rodio sam se 1895. godine, 21. septembra, u selu Konstantinovu, Kuzminske seoske opštine, Rjazanske gubernije i Rjazanskog sreza. Otac je moj seljak Aleksandar Nikitič Jesenjin, majka, Tatjana Fedorovna.
Detinjstvo sam proveo u drugom delu sela koje zovu Matovo.
Prve moje uspomene odnose se na vreme kad mi je bilo tri-četiri godine. Pamtim šumu, veliki izrovani drum. Babušku koja je išla u Radovecki manastir, udaljen od nas 40 vrsta. Hvatao sam joj se za štap, jer sam jedva vukao noge od umora, a babuška je uvek prigovarala: „Idi, idi, dragančiću, bog će ti sreću dati.”
Često se u nas okupljali slepci, seoski skitači, pevali duhovne pesme o prekrasnom raju, o Lazaru, o Mikoli i o mladoženji, svetlom gostu iz grada tajanstvenog.
Njanka-stara dušebrižnica koja je išla za mnom, pričala mi skaske, a sve te skaske slušaju i znaju sva seljačka deca.
Deduška mi pevao stare pesme, tako tužne, melanholične. Subotom i nedeljom objašnjavao mi bibliju i hrišćansku istoriju.
Moj ulični život nije bio sličan onom, u kući.
Moji su vršnjaci bili obešenjaci. Sa njima zajedno zalazio sam u tuđe bašte. Bežali smo po dva-tri dana u lug i tražili sa čobanima ribu koju smo lovili u malim jezerima, u početku zamutivši vodu rukama, a posle smo je kanalima odvlačili.
Zatim, kad bi se vratio, sve me to koštalo glave.
U porodici našoj bio je ujak, izuzev babe, dede i njanje.
Ujak me mnogo voleo, i mi smo često odlazili na Oku da pojimo konje. Noću, kad je vreme tiho mesec bi gledao iz vode. I kada bi konji pili, govorio mi je kako oni to piju mesec, i radovao sam se kad bi mesec zajedno sa krugovima na vodi otplivao iza rta.
Kada mi je bilo dvanaest godina preveli su me iz Seoske narodne škole u Učiteljsku. Hteli su u porodici da postanem seoski učitelj. Verovali su kako ću doći do instituta, ali na moju sreću, ja tamo nisam stigao.
Stihove sam počeo pisati u devetoj, a čitati u petoj godini.
Uticaja na moje stvaranje u samom početku imale su seoske poskočice. Period učenja na mene nije ostavio nikakvog traga, sem što sam dobro znao crkvenoslovenski jezik. To je sve čemu zahvaljujem.
Ostalo interesovanje išlo je pod uticajem nekog Klemenova. On me upoznao sa novom literaturom i objasnio neke važne stvari u vezi klasike.
Od pesnika najviše mi se dopadali Ljermontov i Koljcov, a kasnije prišao sam Puškinu.
Na Univerzitet Šanjavskog stupio sam 1913. Proveo sam tamo jednu i po godinu, ali morao sam da se vratim zbog materijalnih neprilika u selo.
U to vreme već sam napisao knjigu stihova Radunjica. Poslao sam nešto malo stihova za žurnale u Peterburgu, ali pošto nisam dobijao nikakav odgovor, pošao sam tamo sam. Došao sam pravo Gorodeckom. On me susreo vrlo ljubazno. Tada su se u njegovom stanu okupljali skoro svi pesnici. O meni su počeli da govore i da me štampaju.
Štampala me Ruska misao, Život za svakoga, Jednomesečni žurnal, Miroljubova, Severni zapisi itd. To je bilo u proleće 1915. A ujesen te godine Kljujev mi poslao telegram u selo i molio me da dođem k njemu. On me poveza0 sa izdavačem M. V. Averjanovim i kroz nekoliko meseci izašla je moja prva knjiga Radunjica. Izašla je u novembru 1915. g. s oznakom 1916. g.
U prvom periodu moga bavljenja u Peterburgu dešavalo mi se često da sretnem Bloka, Ivanova – Razumnika. Kasnije, Andreja Bjelog.
Prvi period revolucije primio sam dušom, više stihijski, nego što sam razumeo.
Baš 1917. desila se i moja prva ženidba sa Z. N. Rajh.
S njom sam se rastao 1918, a posle toga počeo je moj skitački život, kao i svih Rusa u periodu 1918–21. Tih godina boravio sam u Turkestanu, na Kavkazu, u Persiji, na Krimu, u Besarabiji, u Orenburgškim stepama, na obalama Murmanska, u Arhangelsku i Solovki.
Kad sam se 1921. g. oženio sa J. Dunkan, otišao sam u Ameriku, prethodno prokrstarivši celu Evropu, sem Španije.
Posle inostranstva gledao sam na svoju otadžbinu i njene zakone sasvim drukčije.
Naše domaće življenje i seljakanje nije mi se dopadalo. Dopala mi se civilizacija. Ali, ja ne volim mnogo Ameriku. Amerika, to je smrad u kome ne propada samo umetnost nego uopšte najbolja stremljenja čovečanstva. Ako sada pogledam na Ameriku, ne mogu da joj predstavim naše sivkasto nebo i naš pejzaž: izba ne baš sasvim urasla u zemlju, poprečne grede za seno, a iz sena štrči ogroman kolac, a iz daleka maše repom na vetru mršava uprega. Oni su dali Rokfelera i Makkormika, ali zato su kod nas nikli i rasli Tolstoj, Dostojevski, Puškin, Ljermontov i dr.
Pre svega, ja volim jasnu metodu.
U umetnosti nisam imao uzora, sem neophodnog jezika kojim se izražavam.
Posle osnivanja grupe Imažinista 1919, s jedne strane, sa mnom, a s druge – Seršenjevičem, hteli smo vratiti rusku poeziju sasvim po drugom putu, ali to nije dalo nikome pravo da pretenduje na talenat. A sada, ja se odričem svih škola. I smatram da pesnik ne može biti ni uz kakvu školu. To bi značilo da su mu i ruke i noge svezali.
Samo slobodan umetnik može da kaže slobodnu reč.
Evo, to je sve kratko, shematično, što pokazuje moja biografija. Samo, ovde nije sve rečeno. Ali, ja mislim kako je rano da baš sasvim o sebi svedem zbir.
Moj život i moje stvaranje još su ispred mene.

Sergej Jesenjin, 20. IV 1925.

~

Sergej Jesenjin – sto dvadeset devet godina od rođenja
foto: Kulturni osvrt