Kako to inače biva sa ostvarenim i plemenitim ljudima – oni uvek ostanu dosledni sebi i svojoj prirodi. Jedna od takvih bila je i Gordana Kuić. Pamtimo dane kada su redovi na Beogradskom sajmu knjiga bili nepregledni – čitaoci su strpljivo čekali da dobiju posvetu – ali kada bi se svetla ugasila, ona bi se vraćala u svoj svet sasvim ista – graciozna a nepretenciozna, uz to ohrabrena rečima čitalaca.

„Nema ničega bez priče”, napisala je u jednom svom predgovoru. Priča je bila deo njene svakodnevice: pored toga što je pisala, bila je ljubitelj književnosti i strasni čitalac, ali i izuzetan sagovornik. Umela je da pripoveda na samo njoj svojstven način – onako kako je i pisala – toplo i nadahnuto, sa uvek razbokorenom rečenicom. Poslednjih nekoliko godina susretale smo se u njenom stanu u Njegoševoj ulici i razgovarale smo satima. Svaki naš razgovor o književnosti naposletku se pretvarao u portretnu minijaturu, koja će zauvek čuvati sećanje na njenu književnost, na njenu dostojanstvenost i otmenost, na njenu vedrinu i optimizam.

Prvu knjigu Miris kiše na Balkanu objavila je 1986. godine, i to tako što ju je prijateljica nagovorila da pošalje rukopis na literarni Konkurs Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, koji datira još od 1955. godine. Pričala mi je da je bila zapanjena kada su je obavestili da je osvojila prvo mesto. U tadašnjem žiriju Konkursa bili su David Albahari, Filip David i Julija Najman, što je dalo posebnu draž ovoj pobedi. Nagrađeni roman objavila je IK Vuk Karadžić i, iako je reč o prvencu, čitalačka publika ga je prepoznala, pa je za manje od šest mesti bio prvi na listi najčitanijih romana kod nas. Tako je Gordana Kuić zakoračila u književnost.

Govorila je kako je imala samo jednu zamisao: da piše o majci i njenoj porodici, o sarajevskoj zajednici, o svetu koji je nestao posle strahota Holokausta i Drugog svetskog rata. Kasnije je shvatila, slušajući ljude koji su čitali knjige i koji su pisali tekstove o njenim knjigama, da je zapravo ostavila svedočanstvo o sefardskoj zajednici i sefardskim Jevrejima. Uvek je isticala da je njen prvi roman značajan jer je on bio polazna tačka za sva njena buduća ostvarenja.

Objavljena i nagrađena književna dela

Posle knjige Miris kiše na Balkanu objavila je još osam romana: Cvat lipe na Balkanu (1991), Smiraj dana na Balkanu (1955), Duhovi nad Balkanom (1996), Legenda o Luni Levi (1999), Bajka o Benjaminu Baruhu (2002), Balada o Bohoreti (2006), Roman u slikama (2015), Roman u pričama (2019), kao i dve zbirke pripovedaka: Preostale priče (2009) i Sa druge strane noći (2012).

Pored toga što je dobitnica Ženskog pera za 2006. godinu i drugih nagrada, njene knjige prevedene su na engleski, francuski, italijanski, nemački, španski, poljski, slovenački, makedonski i hebrejski jezik. Po romanu Miris kiše na Balkanu snimljeni su serija i film, u režiji Ljubiše Samardžića. U dramatizaciji Nebojše Romčevića napisana je i istoimena drama, koja je prvi put izvedena u Madlenijanumu 2009. godine. Balet Miris kiše na Balkanu premijerno je izveden u Sarajevu 1992. godine i iste godine u Beogradu, u okviru BEMUS-a. Po romanu Cvat lipe na Balkanu snimljena je serija, u režiji Ivana Stefanovića.

Zagledana u život

Do poslednjeg dana Gordana Kuić bila je žena sa integritetom – duboko ukorenjena u svim vrednostima koje je smatrala ključnim za dostojanstven život. Do poslednjeg dana bila je borac – uspela je da sačuva vedrinu i optimizam i u najtežim životnim situacijama. Do poslednjeg dana ostala je dama – to se otkrivalo u njenom držanju, u njenom govoru, u načinu na koji je sameravala svet. Do poslednjeg dana verovala je u književnost. Imala je sasvim osmišljenu ideju o još jednom romanu koji bi se zvao Roman u pismima. Kad god smo razgovarale o tom rukopisu, u njenim očima bi se pojavila iskra, koja je potom ne bi napuštala, već bi nastavila da titra i kad bismo se opraštale i dogovarale za neki sledeći susret. Do poslednjeg dana bila je mudra – govorila je da je od svoje majke naučila da se svakoga dana treba radovati malim stvarima jer su one uvek tu, nadomak nas. „Dovoljno je da se zagledamo u život širom otvorenih očiju i uočićemo ih, dok je sa velikim stvarima u životu drugačije – možda će se desiti, a možda i neće – i zbog toga ne treba traćiti vreme u njihovom iščekivanju” – to je princip kojeg se nikada nije odrekla.

Beograd je bio centar njenog sveta

Gordana Kuić je volela Beograd. Vračar je smatrala centrom svoga sveta. Njegoševa ulica će me uvek sećati na nju, ali i na onu mirisnu i cvetnu lipu, koja je bila toliko velika da je natkrilila balkon njene porodične kuće.

U jednom od naših poslednjih razgovora rekla mi je da svojom najvećom zaslugom smatra to što je pisanjem uspela da otrgne od zaborava sećanje na njenu porodicu i svet koji je nestao. Da mogu da vratim vreme, rekla bih joj da je njena književnost naš najdragoceniji zalog za budućnost. Naposletku, zaista ničega nema bez priče, ni književnosti, ni života, ni smrti.

Marija Radić

  • Ovaj tekst objavljen je 17. januara 2023. godine u Večernjim novostima
  • Autor naslovne fotografije: Nebojša Mandić