Knjiga Moj krst, moja priča (Vulkan, 2023) Dušana Ivkovića predstavljena je beogradskoj publici u sredu, 10. aprila, u knjižari Vulkan. O knjizi su govorili Aleksandar Miletić, priređivač knjige, Branko Vlahović, dopisnik Večernjih novosti iz Moskve, i Nenad Krstić, nekadašnji NBA igrač i kapiten reprezentacije Srbije. Veče je moderirala Marija Radić, urednica srpske književnosti u Vulkan izdavaštvu.
Reč je o nezavršenoj autobiografiji koju je priredio sportski novinar Aleksandar Miletić. On je razgovarao sa Dušanom Ivkovićem i beležio je svaku pojedinost tog razgovora, uobličivši ga konačno među koricama knjige Moj krst, moja priča.
Kako je Marija Radić istakla na samom početku razgovora, nakon što je dobila rukopis, posle nekoliko pročitanih stranica bilo je očigledno da je reč o knjizi vrednoj pažnje. Ona je rekla da iako su okolnosti bile takve da knjiga nije završena, ona je ipak dobila jedan od najlepših epiloga – drugi deo napisali su članovi porodice Dušana Ivkovića i njegovi prijatelji.
„Snaga ove priče proističe iz načina na koji je ispričana. Dušan Ivković je podelio sa čitaocima sve ono što je obeležilo njegov životni put – od najranijeg detinjstva do godina u kojima je postao jedan od naših najuspešnijih sportskih trenera. Stasavanje uz majku, pesnikinju, i uz oca koji je bio nepravedno izložen pritiscima državnog sistema, i koji je uprkos teškim životnim okolnostima uspeo da stekne zvanje doktora pravnih nauka, umnogome je oblikovalo njegov unutrašnji svet. Pravičan i dosledan vrednostima koje je poneo iz porodične kuće, Dušan Ivković je uvek koračao težim putem, ali nije odstupao od svojih principa. Kako danas i sami svedočimo društveno-političkoj stvarnosti u kojoj je najdominantnija konstanta kriza vrednosti, priče poput ove jesu značajne zato što vraćaju nadu u snagu pojedinca”, kazala je ona.
Aleksandar Miletić je podelio sa publikom utiske o procesu rada na knjizi: „Nekoliko godina pre nastanka ove knjige Dušan Ivković i ja razgovarali smo o tome i dogovorili smo se da ćemo početi sa pisanjem kada on završi trenersku karijeru. Tako je i bilo. Počeli smo u periodu pandemije. Redovno smo se sastajali i razgovarali. Napravili smo plan i uobličili smo tematske celine kojih smo se držali. To je bilo zaista dragoceno iskustvo za mene. Nažalost, njegov prerani odlazak omeo nas je u tome, ali smatram da je najvažnije to što smo uspeli da u ovoj knjizi otkrijemo drugu stranu ličnosti Dušana Ivkovića – izuzetno emotivnu”.
Branko Vlahović se osvrnuo i na knjigu i na sve ono što je Dušan Ivković postigao u sportu. S obzirom na to da je bio njegov dugogodišnji prijatelj, istakao je da smo njegovim odlaskom izgubili i izuzetnog čoveka i vanserijskog trenera.
Branko Vlahović je i sam dao doprinos ovoj knjizi, objavivši u njoj tekst posvećen liku i delu Dušana Ivkovića.
Nenad Krstić je sa publikom podelio svoj utisak o svemu onome što je Dušan Ivković predstavljao za njega – u privatnom životu i na terenu. Rekao je da kada je pročitao knjigu Moj krst, moja priča, imao je utisak da je sve to već znao, što samo potvrđuje činjenicu da je Aleksandar Miletić uspeo da zabeleži sve ono što je suštinski važno kada govorimo o Dušanu Ivkoviću.
Pored toga, Nenad Krstić je govorio o uspesima, kao i o košarkaškim strategijama za koje je zaslužan upravo Dušan Ivković, i koje se i danas primenjuju na terenu. „Duda je uvek sa nama. Gotovo da ne prođe dan, a da ga ne spomenemo i citiramo njegove reči. Baš danas sam sedeo sa Teodosićem na kafi i ponovo smo se setili nekih Dudinih reči. Zaista je bio poseban”, zaključio je on.
Svi govornici ukazali su na značaj ove knjige za mlađe naraštaje – bilo da je reč o onima koji treniraju neku sportsku disciplinu ili o ljubiteljima košarke – ovo je knjiga koju bi trebalo da pročitaju i da nauče mnogo toga i o košarci i o životu.
Na samom kraju razgovora, Marija Radić se osvrnula na još jednu temu koja je osvetljena u knjizi Moj krst, moja priča, a to je patriotizam. Dušan Ivković je voleo i svoju zemlju i svoj narod, i kad god je bio u prilici, nastojao je da afirmiše naše kulturno-istorijsko nasleđe, ali i da dâ svoj doprinos da naše društvo bude bolje.
Kad čovek dođe u pozne godine, hteo – ne hteo, prebira po uspomenama i stavlja na tas sve što je iskusio u životu. Valjda sam zato i ja osetio potrebu da ostavim pisani trag o mom životnom putu. Ne zato što je on bio toliko slikovit, vetrovit i uspešan da zaslužuje ovakav pečat. Smatram da je jedna ovakva knjiga neka vrsta duga prema onima koji su na tom putu bili pored mene, ali i onima koji će njime nastaviti posle mene… Naša porodična priča, ma koliko bila široka i složena, mogla bi da se smesti u tri simbola sjedinjena u našem porodičnom grbu, koji kao celina predstavlja sliku i priliku naših života. U tom grbu nema ni mačeva, ni orlova, ni štitova. Nas vezuju tri
naizgled nespojive stvari: pčela, golub i koš!Dušan Ivković
