Beogradski festival evropske književnosti održava se trinaesti put u organizaciji izdavačke kuće Arhipelag, koja je i ove godine zaslužna za sadržajan i raznovrstan književni program.
Trinaesti Beogradski festival evropske književnosti otvoren je sinoć razgovorom u kojem je osvetljena jedna od tema koja se sve češće nalazi u središtu književnih diskusija – zašto pesnici pišu romane. O tome su razgovarali: Tamara Krstić, Nenad Jovanović, Bojan Vasić i Marija Nenezić – u ulozi moderatorke.
Nagrade su umanjile značaj književnosti kao umetnosti
Na samom početku razgovora, Nenad Jovanović se osvrnuo na poziciju književnih nagrada u našoj sredini i zaključio je da se kod nas književni život svodi na nagrade, kojih ima sve više. On je ukazao i na to da je način dodeljivanja nagrada umanjio značaj književnosti kao umetnosti. „Slično je i sa pesničkim nagradama – pored toga što ih ima previše, čak i novouspostavljene nagrade nose imena figura iz davne srpske istorije i sežu sve dalje u prošlost, a trebalo bi da nagrade nove književne tendencije. Tako se nagrade razilaze i sa nagrađenom poezijom i sa autorima. To je groteskno, donekle i makabrično”, kazao je Nenad Jovanović.
Danas se roman lakše objavi nego što se pročita.
Nenad Jovanović
Pored književnih nagrada, svi sagovornici su ukazali na odgovornost izdavačkih kuća, koje su zainteresovane za objavljivanje proze, odnosno romana, dok poeziju objavljuje vrlo mali broj njih. To se odražava i na broj objavljenih romana naspram knjiga pesama, a samim tim i na dostupnost poezije čitalačkoj publici. Arhipelag je jedna od retkih izdavačkih kuća koja je, između ostalog, prepoznatljiva po posvećenosti poeziji.
Zašto pesnici pišu romane?
Tamara Krstić je govorila o poziciji pesnika i poezije u kontekstu savremenog trenutka, odnosno, savremene poezije i savremene proze: „Zanimljiva su pomeranja koja su se desila. Polje za poeziju, koliko god bilo malo i usko, na neki način se širi. Postoji određeni krug pesnika – novih generacija – koje su razbile doskorašnju barijeru za ljude koji čitaju poeziju i uticali su na doživljaj poezije kao hermetičnog polja, koje nije sasvim razumljivo, u koje se ne upuštate olako kao što to činite sa romanima. Upravo zato, današnji čitaoci potpuno drugačije pristupaju poeziji”.
Tamara Krstić i Nenad Jovanović složili su se da postoji značajna razlika između romanopisaca koji pišu poeziju i pesnika koji se odvaže da pišu prozu. U vezi sa tim, Tamara Krstić je kazala da je to polje eksperimenta, objasnivši da pesnici pokušavaju da pronađu novu formu tako što ne odustaju od poezije, pa čak ni od stilskih figura zastupljenih u poeziji, kao ni od njenih tema i motiva. Bojan Vasić je u okviru te teme kao jedno od najvažnijih pitanja izdvojio sledeće: zašto su romani koje pišu pesnici konkurentni romanima rasnih prozaista.
„Transfer pesnika u prozu je bio dosta zapažen od strane kritike, možda čak i mnogo zapaženiji nego što bi po nekoj logici stvari trebalo da bude. Ukoliko se osvrnemo na pesnike koji su formirani osamdesetih godina, među njima ćemo pronaći niz istaknutih prozaista. Moja generacija je poetički bliska toj generaciji, ali zato što postoje pesnici čija poezija predstavlja most od tih generacija do nas – među njima je i Nenad Jovanović. To su decenije koje su formirale pisce sposobne da se kreću na oba pola. Oskar Davičo je autor koji je bio plodan i kao pesnik i kao prozaista – čak je pored značajnih pesničkih nagrada, osvojio i najveći broj NIN-ovih nagrada. Nije slučajno što je on počeo kao nadrealista i što je počeo sa hibridnim žanrovima. Ali nemamo svi taj potencijal – ni generacijski, ni pojedinačno”, zaključio je Bojan Vasić.
Na samom kraju razgovora Nenad Jovanović je približio publici svoje viđenje ove teme – iz perspektive pisca i čitaoca: „Proza poziva na razuđivanje, a poezija traži konciznost. Pisanje romana naspram pisanja poezije može se uporediti sa svetom muzike, odnosno stvaranjem simfonije naspram stvaranja pesme. Roman koji je definisan na nebrojeno načina i danas se redefiniše sa svakim inovativnim romanom – od današnjih romansijera se ne očekuje da odgovore na pitanja poput onoga zašto su se dogodili građanski ratovi, već da nas iznenade postupkom, da naprave određene promene u formi. U okviru toga je meni kao čitaocu zanimljiv i metaroman – onaj koji se bavi i samim sobom i nečim drugim. Ja sam napisao roman bez obzira na metaspekat koji je meni važan – naracija je važna – ja se time ne bavim kada pripovedam, kada pišem kratku priču – u kojoj bi sve trebalo da bude kratko i jasno. Sa romanom je drugačije, on bi trebalo da se na zanimljiv način spotiče o samog sebe, ali da bude narativan. Poezija može da pripoveda i često pripoveda, ali je horizont čitalačkih očekivanja drugačiji kada je reč o poeziji. Dijalektika između ostvarenog i neostvarenog čitalačkog očekivanja meni je najvažnija kada pišem poeziju”.
Poezija je kao tiho vrenje.
Bojan Vasić
O razlici i snazi poezije i proze Bojan Jovanović rekao je sledeće: „Poezija operiše simbolom i slikom, roman operiše narativom i likovima. I jedan i drugi žanr mogu da daju celovitu sliku sveta. Zato i postoje termini narativna poezija i nenarativni roman – to nam govori na čemu je akcenat. Zato nećete pronaći velike razlike između pesničke knjige Džo Frejzer i romana Zimski dnevnik Srđana Valjarevića. Nije trivijalna stvar kada autor ume da se kreće na oba polja. Naprotiv”.
Sala Amerikana Doma omladine Beograda bila je popunjena onoliko koliko je bilo dovoljno da se ovo književno veče završi utiskom da za književnost ipak ima nade. Istovremeno, ovo sadržajno književno veče podsetilo nas je na to zbog čega volimo grad Beograd – u njemu žive i rade entuzijastični posvećenici kulturi i umetnosti.
Trinaesti Beogradski festival evropske književnosti trajaće do 6. juna.
~
Program:
Sreda, 5. jun:
19 časova: Luka Kizer
20 časova: Veselin Marković
Četvrtak, 6 jun:
19 časova: Gabrijela Babnik
20 časova: Miguel Roan
