ČEŠLJUGAR – KNJIGA KOJA ZAISTA JESTE REMEK-DELO
Kad ste poslednji put čitali knjigu koja je u vama snažno odjekivala i tokom čitanja i nakon što ste preklopili njene korice i vratili se svakodnevnim aktivnostima? Češljugar je jedna od tih knjiga. Ne samo da je glavni junak nastavljao da razgovara sa mnom u svim mogućim prilikama već je sa svakom pročitanom stranom rasla moja znatiželja, koja se potom transformisala u nestrpljivost, uzbuđenje, napetost, a naposletku i u odlaganje kraja ovog romana. Uvek odlažem kraj onih knjiga za koje kasnije shvatim da su se utisnule u mene zauvek.
Češljugar broji 776 strana, a „moj kraj“ obuhvatio je poslednjih sedamdeset šest – čitala sam ih praveći duže pauze – pre svega zato što sam uživala u svakoj rečenici, a onda i zato što sam htela da odgodim kraj. Pritom, poslednjih deset strana čitala sam na obali mora, gledajući zalazak sunca i leto koje odlazi. Toliko sam bila impresionirana ovim romanom da je kraj morao da bude svečan – može li svečanije od sunca koje gasne u talasima mora? O tih poslednjih deset strana mogla bih da napišem esej, jer je na njima Dona Tart pokušala da odgovori na pitanja o smislu života, a pritom ni u jednom redu nije skliznula u banalnost. Naprotiv, iako njeni junaci iznose gotovo nihilističke poglede na život, ona nam otkriva zbog čega vredi živeti čak i kad imamo utisak da je sve oko nas apsurdno. Tako na poslednjim stranama sve prethodno napisano u romanu dobija dublji i širi smisao.
Roman počinje terorističkim napadom u Metropolitenskom muzeju umetnosti u Americi, u kojem su bila izložena remek-dela holandskih umetnika. U muzeju se tom prilikom našao i Teodor Deker, trinaestogodišnjak koji je tom prilikom izgubio majku. Taj događaj je (pre)oblikovao njegov unutarnji svet i tako predodredio njegov dalji život.
Pre same eksplozije, majka mu je oduševljeno pokazivala sliku Češljugar Karela Fabricijusa. U tim trenucima Teo je u muzeju ugledao crvenokosu devojčicu koja ga je zaintrigirala svojom pojavom, i već tada njihov susret liči na sudbonosne susrete posle kojih više ništa nije isto. Eksplozija je odjeknula i kada se osvesetio, Teo je ispod ruševina ugledao starca koji je bio u društvu crvenokose devojčice. Pre nego što je preminuo, starac mu je dao prsten koji je skinuo sa ruke, sliku Češljugar, nepoznatu adresu – uz molbu da je pronađe. Dakle, početak romana liči na kraj jer se susrećemo sa urušavanjem sveta, i već tu čitalac biva uvučen u svet dela na potpuno neočekivani način. Slike terorističkog napada jesu i potresne i živopisne, i ukoliko patite od neke vrste fobija, ove stranice će ih zasigurno oživeti u vama tokom čitanja, ali i pri sledećem odlasku u muzej.
Dalji tok romana vam neću detaljno otkrivati, jer ne bih uspela da osvetlim sve njegove slojeve. Reći ću vam samo da ćete imati priliku da izbliza posmatrate život mladića koji je izgubio sve ono što je činilo njegov spoljašnji život i unutarnju stvarnost. Zauzvrat nije dobio ništa osim priliku da pronađe put, ali – sasvim sam. Pritom, nije imao priliku da krene ispočetka, jer bi svaki novi početak bio potpuno drugačiji od onog koji mu je prvobitno dat – bez majke koja predstavlja najznačajniju figuru u njegovom životu. Dobio je i Češljugara. Ta slika je postala njegova opsesija, njegov most do sveta koji ni sam nije mogao da u celosti dokuči. Znao je samo da mu je taj svet potreban, i to je bilo dovoljno da ga brani, čuva i sačuva.
Nakon terorističkog napada koji će trajno promeniti njegov život, Tea će usvojiti bogata porodica njegovog najboljeg druga iz škole. Kada bude otišao na adresu koju mu je starac dao na samrti, upoznaće Hobija, trgovca umetninama, i tako će zakoračiti u sasvim drugačiji svet, u kojem će se pronaći i poželeti da ga nikada ne napusti. Zatim će upoznati Borisa, koji je takođe jedan od važnih likova u romanu. On će biti Teov saučesnik u epizodama sa alkoholom, drogom i drugim oblicima zavisnosti koje će postati deo Teovog života. U vezi sa tim istakla bih da postoji deo romana koji mi se učinio suvišnim – smatram da čitalac ne bi ništa izgubio i da je na manje strana čitao o adolescentskim avanturama pomenutih junaka.
I nadam se da se iza ovog stradanja, bar kako ga ja shvatam, krije neka veća istina – mada sam shvatio da su jedine istine do kojih mi je stalo one koje ne razumem niti mogu da ih razumem. Ono tajanstveno, nejasno, neobjašnjivo. Ono što se uklapa u priču, ono što nema svoju priču. Blesak vedrine na jedva vidljivom lancu. Trag sunca na žuton zidu. Usamljenost koja odvaja svako živo biće od svih drugih živih bića. Tuga nedeljiva od radosti.
Odlomak iz romana
Pripovedanje Done Tart je snažno i autentično. Ona prikazuje junake tako što do tančina otkriva njihova osećanja i razmišljanja, pa neprestano imamo utisak da znamo šta možemo da očekujemo, ali već na sledećoj strani izneveriće naša očekivanja praveći neočekivani ali sasvim mogući obrt. Dona Tart je majstor pripipovedanja, pa kada uđete u svet njenog romana, više nećete moći da izađete iz njega. Naposletku, nećete ni želeti. Iako sam knjigu čitala na srpskom jeziku, u prevodu Vesne Stojković, ni u jednom trenutku nisam imala utisak da je prevod mogao biti bolji.
Posebno je zanimljivo to što je roman napisan u prvom licu muškog roda. U skorašnjem razgovoru sa prijateljem, saznala sam da je Dona Tart i roman Tajna istorija napisala u prvom licu muškog roda. To je zanimljivo zato što smatram da je uvek lakše pisati u svom rodu, a to su mi potvrdili i savremeni pisci sa kojima sam razgovarala. Razlog je jednostavan: da biste pisali u svom rodu, nisu vam potrebna dodatna saznanja jer imate sopstveno iskustvo. Zbog čega je onda Dona Tart odlučila da se u središtvu ovog romana nađe muški lik? Jedan od mogućih odgovora jeste da ženski lik ne bi mogao da iznese sve ono što njen junak u romanu jeste. Važan deo ove priče posvećen je i ljubavi – jednoj opsesivnoj i drugoj za koju ćemo shvatiti da je bila samo zanesenost.
Kad biste me pitali koja tema se nalazi u središtu ovog romana, rekla bih da je to umetnost. Ali to ne bi bio tačan odgovor, jer ćete na stranicama Češljugara pronaći i priču o odrastanju i sazrevanju, o kompleksnosti međuljdskih odnosa, traganju za smislom, susretu sa smrću, onim unutrašnjim napuklinama koje neretko pokušavamo da zakrpimo delovima za koje znamo da nikada neće srasti sa našom dušom. Uz to, ovo je priča o lepoti – pored ljubavi još nam samo lepota omogućava da razgovaramo kroz vreme.
Zbog svega toga, ovo je idealan poklon za sve čitaoce sa istančanim čitalačkim ukusom.
