Franc Kafka je napustio ovaj svet 3. juna 1924. godine. Kako obeležiti stogodišnjicu smrti pisca čija književna dela čitamo, tumačimo, ponovo im se vraćamo i uvek u njima pronalazimo redove zbog kojih imamo utisak da je njihov pisac naš savremenik?
Na današnji dan zavirili smo u njegov dnevnik. Delimo sa vama zapis iz 1914. godine:
29. maj
Sutra u Berlin. Je li ovo neka nervozna ili istinska pouzdana čvrstina koju osećam? Kako li je to? Je li tačno da kad čovek jednom stekne znanje pisanja, ništa ne može da bude promašeno, ništa ne potone, ali tek retko nešto i prekomerno sune uvis? Da li je to približavanje braka sa F. što se još neodređeno pomalja? Čudnovato, meni doduše u sećanju ne sasvim strano stanje.
Dugo stajao sa Pikom pred kapijom. Samo pomišljao na to kako da se brzo oslobodim, jer moja večera od jagoda bila je gore pripremljena za mene. Sve što ću sada napisati o njemu, puka je niskost, jer ne puštam da ga išta od toga vidi ili sam zadovoljan što on to ne vidi. Ali ja sam čak sukrivac za njegovo biće dokle god se družim s njim, pa tako sve što kažem o njemu važi i za mene, čak i kad se odbije izveštačenost koja se krije u takvoj napomeni.
Krojim planove. Gledam ukočeno preda se kako ne bih skrenuo oči sa imaginarnih otvora za gledanje na imaginarnom kaleidoskopu u koji piljim. Preplićem dobre i sebične namere, one dobre izblede, gube boju, koja zato prelazi na isključivo sebične. Prizivam nebo i zemlju da uzmu učešća u mojim planovima, ali ne zaboravljam male ljude koji se mogu izvući iz svake pobočne ulice i zasad bi bolje koristili mojim planovima. Pa to je tek početak, večito tek početak. Još stojim tu u svom jadu, ali iza mene već nailaze golema kola mojih planova, prva mala platforma uvlači mi se pod noge, gole devojke, kao na kolima u pokladnoj povorci boljih zemalja, vode me natraške uza stepenice, ja lebdim, jer devojke lebde, i dižem ruku, koja naređuje da bude mir. Ružini bokori stoje kraj mene, plamičci tamjana plamsaju, spuštaju lovorove vence, bacaju cveće preda me i po meni, dva trubača, kao od kamena tesanika građena, trube u fanfare, sitan svet u gomilama hita ovamo, postrojen iza svojih vođa, prazni, čisti, pravo srezani široki trgovi sad su već tamni, oživeli i prepuni, ja osećam granicu ljudskog paštenja, i tamo na mojoj visini, iz sopstvenih pobuda i sa spretnošću koja me je nenadano spopala, izvodim majstoriju nekog čoveka-zmije kome sam se divio pre mnogo godina, povijam se polako unazad – nebo upravo pokušava da se otvori kako bi dalo mesta za neku pojavu koja se tiče mene, ali zapinje – provlačim glavu i gornji deo tela između nogu, pa se postepeno opet preobražavm u čoveka prava i čitava. Je li to krajnje uzdizanje koje je dano ljudima? Čini se da je tako, jer već vidim kako se iz svih kapija zemlje što se prostire duboko i široko poda mnom tiskaju i navaljuju uvis mali rogati đavoli, sve obaraju, pod njihovim korakom sve se lomi po sredini, njihovi repčići sve brišu, već pedeset đavoljih repova čiste moje lice, tle postaje meko, utonem jednom nogom, zatim drugom, vrisak devojaka prati me u dubinu u koju tonem vertikalno kroz neko okno koje ima tačno prečnik moga tela ali je beskrajno duboko. Ta beskrajnost ne mami ni kakve osobite podvige, sve što bih učinio bilo bi sićušno, padam besmisleno i to je najbolje.
Pismo Dostojevskog bratu o životu na robiji.
// Franc Kafka, Dnevnici 1914–1923 (preveli s nemačkog Vera Stojić i Branimir Živojinović, Beograd: Nolit, 1978)
