Miodrag Majić se čitalačkoj publici predstavio zbirkom priča U ime naroda (Lyceum iuris), objavljenom 2018. godine. Iste godine objavio je krimi-roman Deca zla (Vulkan), a 2020. godine objavio je roman Ostrvo pelikana (Vulkan). Činjenica da je pre objavljivanja pomenutih dela bio nepoznat čitalačkoj publici, a da je za tri godine njegove romane pročitalo više od 80.000 ljudi, jeste povod da se osvrnemo na njegovo književno stvaralaštvo.
Kako ste Vi doživeli uspeh oba romana s obzirom na to da nije bilo lako pronaći izdavača koji bi dao priliku neafirmisanom piscu? Da li sa ove vremenske distance možete da odgovorite na pitanje u čemu leži uspeh Vaših romana?
Sasvim je moguće da i dalje nisam u potpunosti svestan uspeha koji su romani postigli. Povremeno, u razgovoru sa drugim piscima i publikom, kada mi oni skrenu pažnju na to koliko je sve to neobično, shvatim da je zaista reč o pravom malom čudu u domaćem izdavaštvu. Tim pre što sam, kao što ste i sami primetili, prvi roman izdao u poznim godinama za jednog debitanta. Mislim da postoji nekoliko faktora koji su doprineli ovom uspehu. Nikada ne potcenjujem činjenicu da sam pre prvog romana imao priličan broj poštovalaca koji su pratili moja pisanja na blogu i u drugim medijima. To je svakako doprinelo početnom interesovanju za roman. Međutim, svestan sam da, iako poželjna, prepoznatljivost u javnosti ne bi mogla da obezbedi ovolike tiraže oba romana. Mislim da su se čitaocima na prvom mestu svidele teme koje obrađujem i način na koji je to u romanima učinjeno. Obe priče uronjene su u sadašnji trenutak, prepoznaju i razotkrivaju neke bolne društvene teme o kojima se dugo ćutalo, provociraju… Mislim da se to čitaocima dopalo i da je činjenica da o romanima razmišljaju i nakon što zaklope njihove korice, uticala da ih zdušno preporučuju drugima.
U jednom našem razgovoru kazali ste kako ste želeli da bavljenje književnošću bude Vaš životni poziv, ali Vaš otac je smatrao mudrijim da se opredelite za profesiju koja će Vam omogućiti pristojnu egzistenciju. Iako ste ga poslušali tako što ste diplomirali na Pravnom fakultetu, a potom i doktorirali krivično pravo, u međuvremenu ste postali autor bloga na kojem objavljujete kratke satirične priče, pa bismo mogli da zaključimo kako Vas ljubav prema književnosti nikada nije napustila. Da li pamtite trenutak kad je sudija Miodrag Majić odlučio da zakorači na književno tlo i preuzme i ulogu pisca? Čini mi se da se te dve uloge prožimaju, jer je posao kojim se bavite izvorište priča.
Svakako se prožimaju. Svakog dana, kao sudija, čujem desetine različitih životnih priča. Neke od njih, po mom sudu, svojom univerzalnošću postanu vredne pričanja i u književnosti. Dugo sam se opirao potrebi da pišem. Uveravao sam sebe da je to posao isključivo za „ozbiljne“, etablirane pisce, za one koji su čitav život posvetili književnosti. Međutim, potreba je očigledno na kraju prevladala pobedivši skepsu. Značajan podstrek dali su mi uspesi kolega – pravnika koji su u Americi, Engleskoj i skandinavskim zemljama postigli uspehe na polju trilera i krimića. Pomislio sam – zašto i mi ne bismo mogli da pružimo slično, kada naši slučajevi nisu ništa manje zanimljivi od njihovih? Onda sam počeo da razmišljam o predmetima koji su na mene ostavili dublji utisak. Tako su najpre nastala Deca zla, a onda Ostrvo pelikana.
Kad smo se već dotakli pisaca koji su Vaše kolege, zanima me li su Vam bliski romani Džona Grišama? Koliko mi je poznato, on je advokat koji se obreo u svetu književnosti i čije su knjige prodate u milionskim tiražima širom sveta, a mnoge od njih prevedene su na različite jezike.
Grišamovo pisanje i uspeh njegovih romana bili su jedan od podsticaja i za mene. Iako nisam izraziti poklonik pisanja američkog kolege, smatram da mu treba odati priznanje za promociju pravosudnog trilera, koji pre njega nije imao značaniji broj poštovalaca. I dalje mislim da je njegov prvi roman Vreme za ubijanje ujedno i najbolji.
Da li Vi tražite priču ili priča pronalazi Vas?
Mislim da je to dvosmerni proces. Razmišljam o priči koja bi bila vredna pričanja, ali sam brzo shvatio da se dobra priča ne može u potpunosti „smisliti“. Ona se rodi negde izvan nas, i onda postane deo nas i našeg pripovedanja. Često osećam da mi se priča „otima“ i da me vodi pravcem drugačijim od onog koji sam joj prvobitno namenio. Tek kada taj pravac otkrijem, tek kada u potpunosti prepoznam i oslušnem sopstvene junake, osetim se dobro i pomislim kako bih sa pričom koja je na papiru možda mogao pred publiku.
Da li je neki pisac značajno uticao na formiranje Vaše književne ličnosti?
Teško mi je da bilo koga izdvojim. Pre bih rekao da je to združeni uticaj mnogih autora koje sam čitao. Oduvek me je oduševljavala rečenica Crnjanskog, divio sam se mašti Markesa i Pavića, uzbuđivalo me je onostrano kod Kastanede ili Tomasa. Verujem da su svi oni i mnogi drugi stvorili spisateljski amalgam koji povremeno prepoznam i u sosptvenom pisanju. Zbog toga mislim da bi bilo nefer, ali i netačno, reći da je neki od njih presudno uticao na mene.
Koja je najvažnija uloga književnosti?
Književnost je na prvom mestu čuvar naše duhovnosti, humanosti. Knjiga će zauvek ostati naš štit od primitivizma i profanosti. Ona ispunjava neutaživu potrebu čoveka za kuluturom, ali i traganjem za novim, drugačijim svetovima. Neretko, naročito u teškim vremenima, književnost je i najjednostavniji beg od sumorne stvarnosti koja nas okružuje. Pitajte ljude koji su preživeli ratove, čistke, političke progone… Bežali su u književnost u najturobnijim periodima dok su njihovi prijatelji i rodbina nestajali, i dok su i sami čekali da nestanu. Jednom rečju – mislim da nas književnost čuva od toga da ne postanemo zveri.
Kako je izgledao Vaš prvi susret sa književnošću – pamtite li o kojoj knjizi je reč?
Ne sećam se prve knjige. Ali sećam se prelomnog trenutka. Bio sam u trećem ili četvrtom razredu osnovne škole i shvatio sam da me knjige privlače više nego većinu mojih vršnjaka. Otišao sam u biblioteku i tamo sam zatražio neko štivo koje bi bilo interesantno. Odabrao sam Hajduk Stanka. Bila je to literatura za sedmi razred. Iako me je bibliotekarka upozorila da će mi možda biti teško, bio sam uveren da je baš to knjiga za mene. Nisam se pokajao. Tada sam prvi put doživeo snagu teksta koji pomera trenutne individualne granice. I sve do danas nisam prestao da tražim takve tekstove i da, kada ih nađem, uživam u njima.
Da li postoji knjiga kojoj se vraćate?
Mnoge knjige sam pročitao nekoliko puta. Pojedine su zaista ostavile značajan trag. Možda sam se najčešće vraćao Markesu (Sto godina samoće, Ljubav u doba kolere…), Selimoviću (Derviš i smrt…), Pekiću (Besnilo…). Pa ipak, nemam knjigu koja je stalno na mom noćnom stočiću. Ima još toliko knjiga koje želim da pročitam.
Koji je Vaš omiljeni književni žanr?
Opet nije u pitanju jedan pravac. Ja sam čitalac-svaštar. Uživam u dobrim psihološkim dramama, volim dobar triler, misteriju… Sa druge strane, često se izgubim u nekom dikensovskom romanu, poput Češljugara – u skorije vreme.
Kako izgleda Vaš proces pisanja: da li unapred određujete vreme za pisanje ili inspiracija određuje Vaš stvaralački proces?
Kako nemam taj luksuz da se posvetim samo pisanju, prinuđen sam da vreme prilagođavam ostalim aktivnostima. Uglavnom su to popodnevni, večernji ili noćni sati, kada završim ostale profesionalne i porodične obaveze. Često sa sobom nosim laptop. Nekada dok čekam početak sastanka ili promocije, dok imam pauzu između dva događaja, pišem. I na odmoru se trudim da izdvojim vreme za pisanje. Ali to ne znači da prisiljavam sebe da napišem određeni broj reči svakog dana. Ne verujem u takav proces. Postoje dani kada jednostavno ništa smisleno ne izlazi iz vas. Tada odmorim i vratim se tekstu kada osetim da bih ponovo nešto u priči moglo da se dogodi ili kao što to volim da kažem – kada me moji likovi pozovu.
Smatrate li da je književnost dobila ili izgubila u trci sa savremenim dobom: sa jedne strane imamo hiperprodukciju, a sa druge strane svako ko je prisutan na javnoj sceni može da objavi knjigu, pa smo tako došli do nepreglednog izbora i autora i žanrova. Na koji način se to odražava na umetničku vrednost književnosti?
Svojevremeno, kada sam se aktivno bavio muzikom, postojala je slična dilema – da li treba podržati u muziciranju svakoga ili treba unapred postaviti određene standarde i dozvoliti objavljivanje samo onima koji ove ispune. Mislim da je reč o suvišnoj dilemi. Kvalitetno štivo će se uvek razlikovati od nekvalitetnog. Istovremeno – i jedno i drugo će imati svoje čitaoce. Ne vidim kako bi obilje autora moglo da šteti književnosti. To što onih koji pišu u jednom trenutku možda može biti previše, nikako me kao čitaoca neće naterati da knjige kupujem bez prethodnog informisanja o tome šta bi one za mene mogle da znače. Sa druge strane, ne znači ni da je sve ono što je od kritike proglašeno visokom književnošću uvek štivo koje je vredno vremena. I dalje se neretko začudim kada vidim kakva dela dobijaju nagrade. Raznolikost pisane reči je ono što svet književnosti čini živim i otpornim i u vremenima koja knjizi nisu naklonjena.
Kakva su Vaša čitalačka iskustva sa nagrađenim knjigama u našoj zemlji – da li opravdavaju Vaša čitalačka očekivanja?
Odavno sam se pomirio sa tim da nagrađena dela ne moraju nužno reflektovati interese i ukus publike. Žiriji se trude da pronađu nešto originalno, nagoveštaj novog pravca, neobičan stil… U mnogima od njih zbog toga priča ostaje u drugom planu. A upravo je priča ono što je u korenu svakog pisanja. No, to ne znači da mi se generalno ne dopadaju nagrađivana dela. Kao i po drugim pitanjima i ovde imam sasvim različitih iskustava. Neka od njih su mi i bukvalno nečitljiva, a u nekima istinski uživam. Kad je književnost u pitanju, nema lakog odgovora.
U jednom intervjuu kazali ste da ste pasionirani čitalac. Koliko knjiga godišnje počitate? Da li smatrate da je bogato čitalačko iskustvo važno za one koji pišu? Nekada se to podrazumevalo, a danas se pisci ne libe da priznaju kako ne čitaju.
Ne znam koliko godišnje knjiga pročitam, ali je svakako reč o više desetina. Jedna od stvari koja me hronično rastuži je saznanje da će, čak i kada bih čitao i višestruko više, ostati toliko sjajnih nepročitanih knjiga. Moguće je pisati bez čitanja. Ali takvo pisanje je slično kretanju na put oko sveta automobilom čija je zaliha goriva na rezervi. Jednostavno, uz doživljeno, pročitana dela su piščevo gorivo.
Kako biste ocenili savremenu srpsku književnost naspram savremene svetske književne scene?
Nisam siguran da imam potpuni uvid. Pa ipak, već izvesno vreme čini mi se da je, za razliku od savremene svetske scene, kod nas prisutan deficit tema. Uglavnom su to romani o obeznađenosti savremenog čoveka koji živi ovde, o lično doživljenom i preživljenom, o nesuglasicama u vezi. Naravno, dobro je da se i o ovome piše, ali se nekako čini da nam nedostaje šarolikost tema i interesovanja.
Da li u okvirima savremene srpske književnosti uspevate da pronađete dela koja čitate sa zadovoljstvom?
Moram priznati da se to ne dešava često. Pa ipak, postoje savremeni domaći pisci čija dela primam s pažnjom. Tu na prvom mestu imam na umu dela Gorana Petrovića i Siniše Kovačevića. U njima sam pronalazio momente koji su me inspirisali i koji su omogućavali kvalitetno čitalačko iskustvo. Od ranije uživam u pisanju Davida Albaharija i Filipa Davida. Od mladih pisaca, svidelo mi se pisanje Filipa Grbića.
Da li Vas je iznenadilo to što prethodnih godina NIN-ov žiri Vaše romane nije uvrstio ni u najširi izbor?
Trudim se da se ne opterećujem time kako će romani koje pišem biti ocenjeni, da li će i koje nagrade dobiti. Jedan od prvih saveta koje sam dobio i kojeg se i sada držim u većini oblasti kojima se bavim je onaj prema kojem ni pohvale ni kritike ne treba primati previše k srcu. Treba ih čuti, razmisliti o njima i nastaviti s radom na sebi. Voleo bih da je situacija bila drugačija, ali ne mislim da bi, da su neke nominacije usledile, romani bili još bolje prihvaćeni. Pored toga, znam i iz drugih oblasti delovanja da je potrebno određeno vreme da onima koji su tu pre vas, skrenete pažnju na sebe i probudite njihovu pažnju. Ja ipak u književnost ulazim sa strane i sigurno je da je za prihvatanje potrebna izgradnja obostranog poverenja.
I u Deci zla i u Ostrvu pelikana prisutna je dokumentarna građa – trasnkripti zapisnika o saslušavanju svedoka, intervjui, novinske rubrike, izvodi iz nalaza i mišljenja sudskih veštaka, pisma, optužnice, završna reč sudije… Očigledno je da je dokumentarna građa važna za Vašu poetiku – da li je to pokušaj da čitaoce uverite u verodostojnost onoga o čemu pišete ili tako želite da ukažete na raznolikost istina, ali i iluzija?
Trudim se da čitaocu pružim što opipljivije štivo, da ga uverim da se i on zaista nalazi u središtu procesa. Optužnice i nalazi veštaka nisu nešto što većina njih može da vidi. Zbog toga ti delovi teksta mogu pomoći u stvaranju utiska realističnosti. Pored toga, zabavljaju me ti kontrasti – piščeva naracija nasuprot hladnom, birokratskom jeziku. Značajan aspekt mojih romana čini kritika društvenog trenutka. Mislim da malo stvari tako plastično oličava etatističku hladnoću kao što to čine sumorna birokratska naklapanja.
Na jednom mestu u Ostrvu pelikana napisali ste sledeće: „Radeći kao sudija, naučio sam da sudije retko kad poprave stvari“. Koliko Vi kao sudija možete da se poistovetite sa ovom tvrdnjom?
Nažalost, naš i ne samo naš penalni sistem ustrojen je tako da mi dolazimo na kraju kada je sve drugo zatajilo. Na neki način, krivične sudije su najsličnije lekarima terminalno obolelih pacijenata. Mi kažnjavamo, ali smo veoma retko u poziciji da popravimo ljude. Postoji mali broj slučajeva u kojima će naša odluka pozitivno uticati na pojedinca, gde će ga kazna zaista i popraviti i naterati da drugačije sagleda život i mogućnosti koje su pred njim. Nažlost, u najvećem broju slučajeva, pred nama su ljudi koji su odavno načinili pogrešne izbore i koji retko kada pokazuju dovoljno volje da ove menjaju.
U Vašim knjigama je prisutna kritika društvenog sistema, ali i pokušaj da se prikaže položaj pojedinca u okvirima društvene bezizlaznosti. S tim u vezi zanimljivo je da u romanima niste napravili otklon ni od vremena ni od prostora na kojem živimo, te svako od nas ima priliku da prepozna i sebe i druge. Da li to znači da smatrate – kao što ste predstavili u oba romana – da borba nikada nije uzaludna – čak ni u Srbiji danas?
Nikada nije uzaludno boriti se. Štaviše, uveren sam da je najplemenitija i najuzvišenija upravo borba za koju unapred deluje da je osuđena na neuspeh. Društvo u kojem živimo je, nakon niza stranputica, u značajnoj meri postalo defetističko. Raočarana skupina pojedinaca koji su poverovali da se ionako ništa ne može promeniti i da našim životima upravljaju ljudi koje je nemoguće savladati. Međutim, to nikada nije istina. Osnovni zadatak svih tirana kroz istoriju bio je da uvere pojedinca u to da je svaka akcija beskorisna. Na taj način, društvenu kontrolu obavlja sam pojedinac ograničavajući sam sebe. Državna mašinerija tu više i nije potrebna. Međutim, sve promene nastaju od jednog ili nekoliko pojedinaca. Pravi gest ili reč, prepoznata žrtva ili suprotstavljanje. Uvek su kroz istoriju to bili okidači promena. Ni naše društvo tu nije i neće biti izuzetak.
Kako objašnjavate to što do objavljivanja Dece zla kod nas nisu postojali krimi-romani u čijem su središtu aktuelna društvena dešavanja. Da li to znači da se plašimo da pogledamo istini u oči?
Kada sam govorio o problemima savremene domaće književnosti, pomenuo sam i skučen izbor tema. Jedan od razloga ove skučenosti, po mom mišljenju, je i strah da se govori o sadašnjem trenutku. Pisci, baš kao i glumci, lekari, sudije i sportisti izbegavaju to kako ne bi došli pod udar političkih moćnika. Verujem da su i pisci svesni tužne činjenice da bi se takav sukob mogao nepovoljno završiti po njih. Kao što zatvore vrata glumcima i novinarima, tako isto mogu zatvoriti vrata i piscima. No, književnost je, kao što smo konstatovali, jedna od poslednjih brana naše humane esencije. Zbog toga je na piscu i odgovornost. Ne mislim da bi svi trebalo da pišu o akutelnom trenutku, naprotiv, ali je čudno da su to u ovakvim vremenima jedva vidljivi izuzeci.
Šta čoveka XXI veka ohrabruje da ide napred i da se bori za ono u šta veruje – u čemu taj čovek pronalazi snagu? Da li je jedini izlaz u tome da, kao što ste napisali u romanu, prihvatimo sve uloge koje su nam date i pokušamo da ne postanemo gori ljudi nego što smo bili?
Snaga uvek proizlazi iz uverenja, iz unutrašnjeg osećaja da smo svedoci nečeg s čim se naše biće ne miri. Postoje ljudi koji, poništavajući sopstvena uverenja, dugo uspevaju da održe taj nasilni balans. Mnogo puta sam rekao da smatram da je to najopasnije stanje koje vodi fizičkim bolestima. Ne može se bez posledica dugo živeti protiv sebe. Zbog toga u lošim vremenima i isplivava toliko loših ljudi – reč je o onima kojima su zla doba imanentna, koji su za njih vaspitanjem i učenjem pripremani. Njima su takva okruženja prirodna. Međutim, ni to ne može trajati večno. Važno je da dok traje, kao što rekosmo, ne postanemo gori ljudi nego što smo nekada bili.
Znamo da nećete da otkrivate pojedinosti o novoj knjizi kojoj pišete, ali da li nam možete reći o kom žanru je reč?
Ja inače prilično teško određujem žanrove, u ovome sam naročito loš kada je reč o sopstvenim knjigama. Pritom, tekst je u ranoj fazi nastajanja, tako da još uvek nisam siguran kuda će me sve to odvesti. Za sada mogao bih jedino da kažem da će to ponovo biti nešto sasvim drugačije, sa više primesa misterije i asocijativnosti. Ali, kao što sam rekao, još uvek nisam u potpunosti sagledao tu priču. Čekam da me junaci u nekom trenutku konačno povedu i pokažu mi njeno izvorište.
Kulturne preporuke:
Navedite poslednji roman koji ste pročitali i koji biste preporučili našim čitaocima.
Češljugar, Dona Tart
Čiju izložbu ste posetili poslednji put?
Od Vorhola do Rihtera u bečkom muzeju Albertina.
Koji muzički album smatrate kultnim?
Beli album Bitlsa.
Koju pozorišnu predstavu biste preporučili našim čitaocima?
Voz, Zvezdara teatar.
Navedite nezaobilazne kulturne stanice Beograda.
Bitef teatar, SKC, Dorćol plac.
